Jezerski basen Slanog kopova predstavlja najdublji deo sistema paleomeandara ovog dela Banata i jednu od retkih slanih akvatorija do danas očuvanih u kompleksu vodoplavnih terena najnižeg dela Panonskog basena – Potisja.
U davnoj prošlosti, nemirna Tisa je neprestano menjala svoj tok, razlivala se i plavila nizine. To su činile i nekada bujne rečice koje su se slivale sa Karpata, doprinoseći tako da se u brojnim reljefskim depresijama formiraju bare a da pejzažima Banatske ravnice dominiraju močvarni i ritski predeli. Isušivanjem močvara tokom 17. i 18. veka, podizanjem nasipa i prokopavanjima kanala, čovek je mnoge bare zauvek isušio. Jedna od bara koja je izbegla ovu sudbinu je Slano kopovo.
Slano kopovo predstavlja Tisin fosilni meandar, odnosno geomorfološki oblik postao radom rečne vode, što znači da pripada grupi rečnih ili fluvijanih jezera. Oblikom, Slano kopovo podseća na potkovicu čiji su kraci okrenuti prema jugu. Paralelno sa Slanim kopovom, sa njegove istočne strane, prostire se uža depresija Malo, odnosno Poštaš kopovo. Ono je obraslo barskom vegetacijom i za razliku od Slanog kopova pripada slatkovodnom tipu bara koji uz to nema stalnu vodu. Ova dva kopova su razdvojena nešto višom gredom – Između kopova i njihova međusobna udaljenost iznosi od 350 – 900 metara.
Istočna strana basena Slanog kopova ima blag nagib. Iznad zapadne obale se diže dosta strmi odsek lesne terase Banata, relativne visine do 6 m, sa najvišom tačkom na Maslar humki koja iznosi 86,8 mnv. Prema severu i jugu na jezerski basen se nastavlja suvo ili povremeno plavljeno dno fosilnog meandra. Istraživanja su pokazala da je dno pokriveno glinom i da ima veoma mali nagib.
Vodeno okno Slanog kopova se prostire pravcem jugoistok-severozapad. Elipsoidnog je oblika. Po dužoj osi, pri srednjem nivou vode je dugačko 3 km. Najveću širinu ima u severozapadnom delu koja iznosi 625 m. Jugoistočni deo Slanog kopova se završava jednim suženjem u vidi jezerouzine gde širina iznosi svega 50 m. Površina depresije Slanog kopova oznosi 1,45 km².
Jezero se hrani vodom iz atmosferskih taloga, površinskim priticanjem vode i podzemnim vodama. Obzirom da jezero nema otoku, vodu gubi isparavanjem koje je posebno izraženo u današnjici.
Podloga je po tipu najljuće slatine – solončak , što u prevodu sa ruskog i tatarskog znači mnogo soli. Na ovom lokalitetu je konstatovan duplo veći sadržaj soli (hlorida i sulfata) nego što je to uobičajeno za ljute solončake u Vojvodini. Hemizam i zasoljenost vode zavise od geološke podloge. Voda Slanog kopova je izrazito bazne reakcije (pH 9,0 – 9,4). Prosečna dubina vode je oko 70 cm, ali ona stalno varira u zavisnosti od vodnog bilansa. U većem delu jezera, dubina vode je oko 20 cm.
So i voda, kao osnovni ekološki faktori koji diktiraju uslove života na Slanom kopovu, neposredno ili posredno utiču na sve ekološke faktore ovog područja. Poreklo soli se tumači potolinskim karakterom Panonske nizije koja je okružena vencem Karpata, prisustvom eruptivnih stena i kristalnih škriljaca u sastavu ovih planina, koji su kao oslobođeni elementi nošeni karpatskim rečicama i taloženi u banatskoj ravnici. Kao rastopljive soli, zasoljavaju tlo. U klimatskim uslovima aridne i semiaridne Vojvodine gde ukupno isparavanje prevazilazi ukupne padavine, dolazi do uzlaznog pomeranja ovih soli, što je naročito izraženo u letnjim mesecima. Usled ovoga, neretko, voda iz Slanog kopova se u potpunosi povuče, a celo dno bude prekriveno slojem soli debljine i do nekoliko centimetara. Nataložena so daje ovom predelu u potpunosti pečat i izgled polupustinje.